Today, March 11, 2025, we commemorate in Belgrade the passing of Slobodan Milsovic in prison in the Hague. May his legacy Live for Ever.

Scroll down for text in Serbian

In the summer of 2004 I met with former Yugoslav President Slobodan Milosevic in Scheveningen prison when I was approved as a defense witness. Before I could get in, I had to pass four totally separate check points, unable to take in anything but papers. Each level of security was more rigid than the one before.

No one who has met with President Milosevic over the past four years would believe he would risk killing himself rather than finishing his trial. And no one who visited Scheveningen in The Hague would believe the outlandish claims that somehow he was able to smuggle in un-prescribed medications on a regular basis. They would instead suspect that the authorities were desperately trying to cover up their own crimes.

My role as witness was based on my trip to Yugoslavia in the spring of 1999, during the 78-day U.S./NATO bombing. I visited bombed schools, hospitals, heating plants and market places, recording the harm done to civilians. In addition, I had written since 1993 on the behind-the-scenes U.S. role in the strangulation and forced dismemberment of Yugoslavia.

Even after my name was accepted as a defense witness, it was a complicated and lengthy procedure to make the visit. Though all was approved on the day of the visit, it still took four hours to get through the checkpoints into the special unit inside the prison where the defendants for the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia (ICTY) were kept totally segregated from general population and closely monitored.

Scheveningen prison is a maximum-security high-tech facility. Milosevic and other indicted prisoners are housed in a special prison unit within the larger prison. This section is spread over four floors with 12 cells each. The unit is specially patrolled by United Nations guards. Cameras are everywhere. Every movement of the prisoners is monitored and controlled. When the president was first placed in his cell, lights were kept on 24 hours a day and every motion was monitored.

WHERE DID RIFAMPICIN COME FROM?

Now the Dutch authorities claim that Milosevic was taking a rare, difficult-to-acquire antibiotic used to treat leprosy or tuberculosis that has the unique ability to counteract the medicine he was taking to control his high blood pressure. How did this medicine, rifampicin, get into Milosevic’s system? He was held in a maximum security prison in triple lock down in a special contained unit within a larger Dutch prison once used by the Nazis to detain Dutch resistance fighters.

When rifampicin was found last Jan. 12 in Milosevic’s blood, the ICTY kept the report of the blood tests secret, even from Milosevic and his doctors, who were complaining that something terribly wrong was damaging the defendant’s health. While the prisoner and his defense committee and assistant lawyers were demanding health information, the ICTY officials sat on this report. If ICTY officials responsible for Milosevic’s health really believed he was sneaking toxic medications into the prison, why hadn’t they publicized this report much earlier?

DELAYS HURT MILOSEVIC

Equally outlandish are the claims that Milosevic staged his illness to delay the trial. The prosecution delayed the trial, first by adding charges against the president regarding Croatia and Bosnia when they realized they had no war-crimes case on the original Kosovo charges, then by bringing hundreds of witnesses to generate 500,000 pages of prosecution testimony from February 2002 to February 2004.

Each time Milosevic was too sick to continue in court, the prosecution moved to impose counsel and to take away the prisoner’s right to present his own defense. Milosevic was determined to use the trial as a platform to defend not only himself but the people of Yugoslavia, and to indict the U.S., Germany and the NATO powers for their role in the criminal destruction of his country. He welcomed the trial as the only platform where he could make the historical record. In his words to the court he constantly described why, despite his bad health, he was determined to continue.

When I met Milosevic it was in the special room that was the only place where the ICTY allowed him to work or have the court papers to prepare for his defense. Whenever his blood pressure rose and he was unable to continue the court sessions, he was also barred from any access to his defense materials.

During each step of the trial Milosevic’s cardiovascular problems, especially his high blood pressure had resulted in several delays in the trial. At each step the ICTY officials tried to use the issue of his health in constant efforts to deny him the right to conduct his own defense. Neither the illness nor the delays helped his defense.

The ICTY charged that Milosevic was secretly medicating himself and avoiding taking prescribed medicines. Milosevic answered this charge himself for the court record on Sept. 1, 2004: “You probably don’t know the practice in your own Detention Unit. I take my medication in the presence of guards. I’m given them. I take them in the presence of the guard, and the guard writes down in the book the exact time when I ingested those medicines.”

Despite the life-threatening cardiovascular risk raised in every dispute with the prosecution, tribunal officials refused even to secure regular check-ups of the president’s health condition. They also denied access for months to specialists who were willing to come to Scheveningen, delaying his care.

The president’s own explanation of his problem was more consistent and credible than the ICTY’s. In a letter addressed to the Russian Embassy two days before he died, Milosevic writes that he has taken no antibiotics in more than four years. He asks why the medical report on the discovery of rifampicin was kept secret from him for almost two months. He writes that he believes that “active steps are being taken to destroy my health.” He warns that he is sure he is being poisoned and that his life is in danger.

A POLITICAL TRIBUNAL

The ICTY’s handling of President Milosevic’s death has been like its handling of the entire trial: an attempt to blame the victim for the crime.

The ICTY is not a real international court, with the ability to try any accused war criminal. It is a political court set up by the UN Security Council at the insistence of Secretary of State Madeline Albright in 1993 in violation of the UN Charter. Its scope is limited to trying the peoples of the former Yugoslavia and the vast majority of prisoners are Serbs. It is a propaganda apparatus and internment camp for political prisoners disguised as an unbiased court. It aims to punish the victims for the crimes committed against them and to absolve the imperialist powers who invaded, bombed, dismembered and forced the privatization of the Socialist Federation of Yugoslavia.

When Milosevic discussed the trial with me, his scope of historical knowledge, his energy despite his illness, cut through my own jet-lag and fatigue from the four-hour entrance hurdle and allowed us to finish the interview with enthusiasm for the next step of the tribunal.

Now the world is asked to believe that Milosevic is responsible for his own death. It is a scenario so incredibly complex, an elaborate suicide story that is as improbable as the charges he was facing. The bought-and-paid-for corporate media is accepting and propagating the story of his death in the same servile fashion they accepted the very existence of this illegal court and the justification for the destruction of Yugoslavia.

Milosevic is now gone. But his summation answering two years of the prosecution case and his opening defense speech live on. He has left a ringing indictment of U.S. and European big-power intervention in the Balkans in a historic document in an “I accuse” format. His speech, which contains extensive documentation and factual detail, has been published in Serbian, Greek, French, Russian and English. This response, “The Defense Speaks-for History and the Future,” (IAC 2006) will stand long after the tawdry war propaganda has collapsed.

Article in Serbian

У лето 2004. срео сам се са бившим југословенским председником Слободаном Милошевићем у затвору Схевенинген када сам добио дозволу за сведока одбране. Пре него што сам могао да уђем, морао сам да прођем четири потпуно одвојене контролне тачке, нисам могао да узмем ништа осим папира. Сваки ниво безбедности био је строжи од претходног.

Нико ко се састао са председником Милошевићем у протекле четири године не би веровао да би ризиковао да се убије радије него да заврши суђење. И нико ко је посетио Схевенинген у Хагу не би поверовао у чудне тврдње да је некако могао редовно да шверцује лекове који нису преписани. Уместо тога, посумњали би да власти очајнички покушавају да прикрију сопствене злочине.

Моја улога сведока била је заснована на мом путовању у Југославију у пролеће 1999. године, током 78-дневног бомбардовања САД/НАТО-а. Обишао сам бомбардоване школе, болнице, топлане и пијаце, бележећи штету нанету цивилима. Поред тога, писао сам од 1993. о закулисној улози САД у дављењу и присилном распарчавању Југославије.

И након што је моје име прихваћено као сведок одбране, посета је била компликована и дуготрајна. Иако је све одобрено на дан посете, ипак је требало четири сата да се кроз контролне пунктове уђе у специјалну јединицу у затвору где су оптужени Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) држани потпуно одвојени од опште популације и под помним надзором.

Затвор у Схевенингену је високотехнолошки објекат са максималном сигурношћу. Милошевић и други оптужени затвореници смештени су у посебну затворску јединицу у оквиру већег затвора. Овај део се простире на четири спрата са по 12 ћелија. Јединицу посебно патролирају стражари Уједињених нација. Камере су свуда. Свако кретање затвореника се прати и контролише. Када је председник први пут смештен у ћелију, светла су била упаљена 24 сата и сваки покрет је био праћен.

ОДАКЛЕ ЈЕ РИФАМПИЦИН?

Сада холандске власти тврде да је Милошевић узимао редак, тешко доступан антибиотик који се користио за лечење лепре или туберкулозе, а који има јединствену способност да се супротстави леку који је узимао за контролу високог крвног притиска. Како је овај лек, рифампицин, доспео у Милошевићев систем? Држан је у затвору максималне безбедности у троструком закључавању у посебној затвореној јединици у оквиру већег холандског затвора који су некада користили нацисти за затварање холандских бораца отпора.

Када је рифампицин пронађен прошлог 12. јануара у Милошевићевој крви, МКСЈ је држао у тајности извештај о тестовима крви, чак и од Милошевића и његових лекара, који су се жалили да нешто страшно лоше штети здрављу оптуженог. Док су затвореник и његов комитет одбране и помоћници адвоката тражили здравствене информације, званичници МКСЈ-а су седели на овом извештају. Ако су званичници МКСЈ-а одговорни за Милошевићево здравље заиста веровали да он уноси отровне лекове у затвор, зашто овај извештај нису објавили много раније?

КАШЊЕЊА БОЛЕ МИЛОШЕВИЋА

Једнако чудне су и тврдње да је Милошевић инсценирао своју болест да би одложио суђење. Тужилаштво је одложило суђење, прво тако што је додало оптужбе против председника у вези са Хрватском и Босном када су схватили да немају доказе за ратне злочине на првобитним косовским оптужбама, затим довођењем стотина сведока да би прикупили 500.000 страница сведочења тужилаштва од фебруара 2002. до фебруара 2004. године.

Сваки пут када је Милошевић био превише болестан да би наставио са судом, тужилаштво је ишло на намештање браниоца и одузимање права затворенику да изнесе своју одбрану. Милошевић је био одлучан да искористи суђење као платформу за одбрану не само себе него и народа Југославије и да оптужи САД, Немачку и НАТО силе за њихову улогу у злочиначком уништењу његове земље. Поздравио је суђење као једину платформу на којој је могао да направи историјски запис. У својим речима пред судом стално је описивао зашто је, упркос лошем здравственом стању, решен да настави.

Када сам упознао Милошевића, то је било у посебној просторији која је била једино место где му је МКСЈ дозволио да ради или да има судске папире да се припреми за одбрану. Кад год му се крвни притисак повећао и није могао да настави судске седнице, такође му је забрањен приступ материјалима за одбрану.

Током сваког корака суђења Милошевићеви кардиоваскуларни проблеми, посебно његов висок крвни притисак, довели су до неколико одлагања суђења. На сваком кораку, званичници МКСЈ-а су покушавали да искористе питање његовог здравља у сталним напорима да му ускрате право да води сопствену одбрану. Ни болест ни кашњења нису помогли његовој одбрани.

МКСЈ је оптужио да се Милошевић тајно лечио и избегавао да узима прописане лекове. На ову оптужбу Милошевић је сам одговорио за судски записник 1. септембра 2004. године: „Вероватно не познајете праксу у својој Притворској јединици. Узимам лекове у присуству чувара. Дали су ми их. Узимам их у присуству стражара, а чувар уписује у књигу тачно време када сам те лекове прогутао.”

Упркос по живот опасном кардиоваскуларном ризику који се јавља у сваком спору са тужилаштвом, званичници Трибунала одбијали су чак и да обезбеде редовне прегледе председниковог здравственог стања. Такође су месецима одбијали приступ специјалистима који су били вољни да дођу у Схевенинген, одлажући његову негу.

Председниково сопствено објашњење његовог проблема било је доследније и веродостојније од МКСЈ. У писму упућеном руској амбасади два дана пре смрти, Милошевић пише да више од четири године није узимао антибиотике. Он пита зашто је лекарски извештај о открићу рифампицина био тајан од њега скоро два месеца. Он пише да верује да се „подузимају активни кораци да се уништи моје здравље“. Упозорава да је сигуран да се трује и да му је живот у опасности.

ПОЛИТИЧКИ ТРИБУНАЛ

Поступање Хашког трибунала у вези са смрћу председника Милошевића било је као његово руковање читавим суђењем: покушај да се окриви жртва за злочин.

МКСЈ није прави међународни суд, са могућношћу да суди сваком оптуженом за ратне злочине. Реч је о политичком суду који је основао Савет безбедности УН на инсистирање државног секретара Медлин Олбрајт 1993. кршећи Повељу УН. Његов делокруг је ограничен на суђење народима бивше Југославије и велика већина затвореника су Срби. То је пропагандни апарат и логор за интернирање политичких затвореника прерушених у непристрасни суд. Она има за циљ кажњавање жртава за злочине почињене над њима и аболирање империјалистичких сила које су извршиле инвазију, бомбардовање, распарчавање и присиљавање на приватизацију Социјалистичке федерације Југославије.

Када је Милошевић са мном разговарао о суђењу, његов обим историјског знања, његова енергија упркос болести, пресекао је мој сопствени џет-лаг и умор од четворочасовне препреке за улазак и дозволио нам да завршимо интервју са ентузијазмом за следећи корак Трибунала.

Сада се од света тражи да верује да је Милошевић одговоран за сопствену смрт. То је сценарио тако невероватно сложен, разрађена прича о самоубиству која је невероватна као и оптужбе са којима се суочавао. Куповани и плаћени корпоративни медији прихватају и пропагирају причу о његовој смрти на исти сервилни начин на који су прихватили само постојање овог нелегалног суда и оправдање за уништење Југославије.

Милошевића сада више нема. Али његов резиме који одговара две године доказа оптужбе и његов уводни говор одбране живе. Он је у историјском документу у формату „оптужујем“ оставио жестоку оптужницу за интервенцију великих сила САД и Европе на Балкану. Његов говор, који садржи обимну документацију и чињеничне детаље, објављен је на српском, грчком, француском, руском и енглеском језику. Овај одговор, „Одбрана говори за историју и будућност“ (ИАЦ 2006) остаће дуго након што је безобразна ратна пропаганда пропала.

Source link